Адонис, највећи пас који је икад живео.

Адонис, највећи пас који је икад живео.

Љубав према псу једно је од природних светских чуда. Неке псе упознате и знате да постоји тренутна веза. То знам из свог искуства. Могу вам рећи тачан тренутак када сам се заљубио у сваког свог младунца. Чак и кроз моје детињство увек смо имали псе у близини. Понекад су ми били најбољи пријатељи. Пси имају урођени осећај како се њихови људи осећају посебно према човеку са којим су повезани. Понекад кад погледам у очи својих паса, осећам се као да знам шта мисле. Ово је прича о Адонису Оцтавиану Суплизиоу, једном од најбољих паса који ми је указао част да му будем мајка.
Када смо се супруг и ја венчали, имала сам малог Јацк Руссел теријера по имену Иззи. Био је енергичан дечак са високим одржавањем. Имао је 4 године у време када смо се преселили заједно. Био је мој родитељски пас кога су добили у Немачкој. Био је најслађи пас бебе икад. Волио сам Иззи свим срцем. Неколико месеци након што смо се сместили у свој стан, било је очигледно да је Иззи досадно. Почињао је да уништава намештај, што никада раније није радио. У кући мојих родитеља имао је још једног пса као пријатеља за игру и пратиоца. Моји родитељи су на крају напустили Немачку и замолили нас да примимо Иззија, а они би га касније послали по њега. На крају нису могли да га пошаљу, па је живео с нама пуно радно време. Одлучили смо да нађемо другог пса који ће Иззи олакшати прелаз. Јамес и ја смо недељама покушавали да пронађемо штене које је било спас. Затим уђите у снажно фасцинантни Адонис.
Пронашао сам породицу која је имала око литра мешаних штенаца Лабрадор Блуе исцелитеља. Одлучила сам да не спомињем мужу да идем да видим ове нове бебе. Када сам стигао до куће у којој је живела војна породица, отпратили су ме до играонице у којој су држали мале штенад. Прво сам видео највећег, био је тако диван, великих ушију, блиставо-пламен на грудима. Био је красан! Дама ми је пружила и рекла да је ово Мак. Одмах сам рекао да је ово тај, ово је мој дечко! Изашла сам тог дана с њим у наручју. Ушли смо у ауто и погледао сам га, а он ме пољубио у нос. Била је то љубав! Возио сам се немачким ауто-путем брзином од 95 миља на сат са псићем на врату (јер није хтео да седи на другом седишту), а затим ми је нешто мокро и топло потекло низ леђа. Пиљао се по мени и није га ни било брига. Почео сам да се смејем, било је иронично да ме је ово мало сићушно дете требало толико да је морао да ми седи на врату и онда се попишки. Зауставили смо се на послу мог супруга и ушла сам у његову канцеларију, увлачећи свог дечака. Чим је видео мог мужа, очи су му засветлеле и реп је лудо махао. Мој мужић га је покупио, а онда му се догодио пољубац у нос, мужа је тада и тамо угризла љубавна бубица. Хуббију није сметало ни што му нисам рекла да ћу тог дана добити пса. Тада ме је његово име погодило Адонис, Бог љубави. Тако се Адонис придружио нашој породици.
Адонис је увек био тврдоглав дечак. Једног дана попео се у машину за прање и извукао моју кошуљу, искочио и поцепао је на комаде. Адонис је био изузетно спретан кад је био млађи, толико да је могао сложено да скаче на контри. Једног дана, након много напора, ставио сам печење у лонац са посуђем (први пут га користим) и отишао сам у куповину код свог пријатеља. Када смо се престројили, шокирао сам се кад сам затекао Адониса на пулту с лицем заглављеним у лонцу са посуђем како једе печење. Стајао сам тамо двадесетак минута. У стварности сам сигуран да је прошло само неколико секунди пре него што сам га с потпуном неверицом подигао са шалтера. Адонис је у животу свог пса појео три кауча, две заваљене столице и отоман. Био је гладан тип!
Адонис је достигао 112 килограма када је имао 3 године. Време рушења дијете! Адонис није баш ценио његову исхрану. У то време свог живота био је тако мрзовољан. Међутим, успео је трик (углавном) и спустио се на одговарајућих 99 килограма. Адонис је био пун личности, желео је оно што је желео и ништа друго неће учинити. Једном кад се нисмо кретали довољно брзо да бисмо га шетали, одлучио је отворити балконска врата и испишати их право кроз решетке.
Било је чудно, сваког радног дана у 3 поподне молио би да изађе на балкон. Никад нисам знао зашто све док једног дана нисам остао с њим тамо и кренуо сам према кући, а сендвич са путером од кикирикија долетео на балкон и слетео ми пред ноге. Погледао сам преко, а овај дечачић од око 8 година бацао је свој не поједен ручак Адонису. Одмакнуо сам се само да гледам како је дошло још троје деце. Адонис је добио банану (ољуштену урнебесно), мало Деббие и мало шунке да заврши свој ручак. Била сам заголицана до смрти, ова деца су то радила свакодневно. То је, међутим, објаснило његову упорну непристојност.
Током 2006. затруднела сам, а Адонис се променио. Био је много пажљивији према мени, никада ме није оставио саму у кући. Лежао би на глави на мом стомаку кад год бисмо били на каучу. Онда сам се једне ноћи, док је мој супруг радио ноћи, пробудила у кревету са оштрим болом у стомаку. Померио сам покриваче и било је толико крви. Адонис је скочио и гурнуо ме за руку да ми помогне да устанем. Скочио је на под, а ја сам пружио руку и померио се да је носи на врху главе како би ми помогао да сиђем с кревета. Заправо сам пузао до купатила, Адонис се наслонио на мене како би ме обавестио да је тамо. Требала ми је помоћ да устанем у тоалету. Тамо је био попут витеза који ми је главом клецао како би ме подигао на главу. Мобител сам имао до тоалета и назвао сам мужа да одлази са посла што пре да дође по мене у болницу. Погледао сам под у купатилу и ходник до спаваће собе, локве крви свуда.
Нисам желела да мој муж то види, па сам зграбила пешкир, а Адонис ми је помогао да се ослоним на тоалет наслоњен на мене док сам пузала да очистим траг крви. На крају ми је требао још један пешкир, па сам почео да пузим натраг до купатила и на моје изненађење Адонис је потрчао напред и извукао пешкир са полице. Добила сам је и пузала назад с њим наслонивши се на мене за подршку. Знао сам да морам да сиђем доле (живели смо у стамбеној згради). Тако сам, уз моју увек вољену Адонисову помоћ, устао и дошао до врата, он никада није напустио моју страну. Успели смо неким чудом доле, покушавао сам да се не онесвестим кад смо дошли до дна. Још крви на степеницама одлучио сам да је оставим. Појавио се мој супруг и рекла сам Адонису да се врати кући, другар, а муж је ушао у зграду по мене и обојица смо чули како се врата нашег стана затварају, Адонис је затворио врата. Био је то најчуднији и најпријатнији тренутак у мом животу. Оставио сам врата отворена да би мој мужић могао да приђе и затвори их са Адонисом унутра. Увек ћу бити вечно захвалан Адонису што је био тамо када ми је био потребан. Никада ме није напустио, дозволио ми је да га користим као физичку потпору. Те ноћи сам изгубила бебу са масовним крварењем, али кад сам се сутрадан вратила кући, Адонис је лежао у кревету док сам плакала, опет ме никада није напустио. Како су недеље пролазиле, он је увек био ту, држао сам га кад ми је била потребна та утеха. Од тада смо били залепљени, он је био мој херој, те ноћи ми је спасио живот једноставно тако што ми је био подршка. Створили смо везу која ће трајати цео живот.
Адонис је недавно преминуо од 12 година рака. Моје срце је уништено тог дана, пре само неколико месеци. Умро је у мом крилу, његово омиљено место на свету. Прошао је у миру, љубећи мене и мог супруга пре оног кобног притиска игле. Увек ћу се сећати љубави коју имам према њему и изванредног начина на који ми је помогао током једне од најгрознијих ноћи у мом животу. Никада више неће бити Адониса, он је био јединствено штене које је заслужило сву моју љубав и поштовање.