Живјети с депресијом: Бићу тамо, о, сачекајте, нећу.
Депресија .. Његова најразорнија тиха болест. Неки дан сам овде са звонима како правим текиле и плешем, а други дан сам у кревету испод покривача и спремна сам да умрем. Само заспите и никад се не пробудите. Не буквално прављење текиле, али знате на шта мислим. Срећан и усран. Тих дана је у последње време мало, никад у животу нисам био толико уморан. Не могу да спавам довољно.
А ту су и дани за које бих волео да имам пријатеље. Пријатељи које треба посетити и дружити се, а онда мислим да не, не могу имати пријатеље, јер пријатељи пуно раде и већину времена само желим да се вратим с посла и сакријем. Спавај. И онда мислим да некоме мора бити довољно стало до мене да бих разумео да се не могу увек носити са људима око људи, али нико то не разуме. Јер то није нормално, у очима друштва. Један дан бити потпуни самотар и желети да спавам цео дан, а други дан да се друже и разговарају.
Разговори су најгора ствар, мрзим причање. Бесмислено чаврљање са људима које више никада нећете видети, људима којима није стало до вас. Ја слабо толеришем срања. Само ми реците шта вам треба од мене и даћу вам одговор. Не долази са ох, али надао сам се овоме или се питао оно. Да ли можеш ово да урадиш? Имаш ово? Пређите на ствар и брзо. Како то зову? Зао, безобразан, кратко расположен? Ја то зовем живот је кратак, проведите га разговарајући са људима с којима заправо желите разговарати.
Није да не желим да упознам нове људе, није да ми није стало до других, јако ми је стало. Једноставно нисам способан за пуно људске интеракције. То чини усамљен живот кад сте овакви и нико вас не разуме. Људи мисле да сте безобразни и не замарају се с вама. Кад сам у ствари усамљен, срце је неизрециво усамљено и чезне да ме неко само ухвати за руку у лошим данима и каже да је у реду, не мораш ништа да кажеш, разумем.
Пре бих рекао ствари које су важне и брину за оних неколико одабраних људи који брину о мени. Квалитет над квантитетом мислим. Јесте ли икад чули ту изреку? У неким ситуацијама то има савршеног смисла. Као у овом случају са људима и временом и животом и дахом. Али онда када је у питању нацхос, па ... лоше се задовољити количином него квалитетом, хаха.
Али озбиљно постоје људи који овакве ствари схватају превише лично. Као ох, кучко, она не жели да разговара са мном, слушајте шта данас имам да кажем. И уопште није, само што ме тих дана уопће не занима шта мислим, не занима ме шта морам да кажем, не брините за никога другог. И то није нешто што се може искључити. Људи често кажу, само пукни из тога, човече, ништа није у реду с тобом. Али док ти демони, мрачни демони депресије не живе у вашој глави и срцу већ неко време, никада нећете сазнати тај осећај. А они су тешки, физички тешки. Замислите да на себи имате панцир прслук и да се чврсто стеже, а ви морате да ходате около и разговарате са људима и да носите нормалан дан са прслуком који постаје све тежи како дан пролази. Не можеш, не можеш.
Није да не желим да стекнем више пријатеља, већ да не могу да се бринем ни о пријатељима које имам сада. 1 или 2. Неки људи једноставно нису способни да имају много људи у близини. Понекад мислим да не би било лепо имати огромну базу пријатељства, знате људе са којима заиста имате заједничке ствари. И онда мислим да не, јер сам способан да понекад будем тамо, а други пут морам да се повучем у своју мрачну рупу да бих се повратио. Толико је дана „доле“ да када има дана „горе“ има превише сустизања за људе који су већ тамо. Људи којима је стало. Да им покажете да их видите и цените. Нема времена за нове људе. И тако се само задовољите људима које имате у одређеном смислу. Да ли им је заиста стало до вас или не. Једноставно нема времена за проналажење нових људи. Људи су напоран посао.
Доврага, имам за пуно тога да живим и мислим пуно. Нисам богат новцем, али вау богат сам породицом. Имам двоје дивно срећне деце (већину времена) и мајку која ми значи свет. Моја мама ми је најбоља пријатељица и мислим да јој на начин могу рећи било шта, питати је, код нас нема локала. Муж који понекад разуме. Не кажем да га на лош начин јако волим, само што је тешко то разумети, онако како се осећам. Схватио сам. 2 брата која више готово не виђам, али кад их видим, волим их толико колико ме обојица на неки начин подсећају на мог оца. Обоје имају тате смисао за хумор. Понекад и у добрим данима. И ја то волим. Али онда постоје дани у којима немам нимало хумора, а тамни демон седи на мојим грудима, због чега желим да плачем наглас као мало дете. Јецајте неконтролисано и ништа и нико не може да натера да то нестане. Само спавај. Демони ме не брину док спавам. Тада сам сама, могу да затворим очи и искључим их.
И тако да то завршим, неколико дана кажем да ћу бити тамо, да ћу бити присутан. А онда ће доћи мрак, а ја не могу, физички не могу бити тамо. И жао ми је. Жао ми је свих људи у мом животу на које ово утиче. Жао ми је.
Људима којима је стало до мене, знају ме сломљеног и још их брига. Знам ко си и волим те због тога и заслужујеш да се осећаш вољено, али не могу. Молим вас, знајте да кад будем могао, хоћу.
Да ли се сама тако осећам? Да ли неко други ово осећа?
шта волиш у момку
